Алпи Австрија, Словенија, Италија Доломити - лето 2007

Ненадов извештај

PAD U LEDNICKU PUKOTINU, 

MARMOLADA, 31. jul 2007.

..... Spustamo se sa vrha Marmolade, nasa naveza je u kasnjenju za prvom navezom sat vremena. Stenoviti deo oprezno i relativno brzo otpenjavamo i stizemo na pocetak glecera. Velika je guzva, nekoliko stranih naveza stavlja dereze i priprema se da pocne spustanje preko glecera a mi kao poslednji cekamo da se rascisti guzva. Konacno posle 45min su sve naveze na gleceru, pa ubrzo i mi krecemo. Borko je kao vodja naveze u silasku poslednji, a mene je odredio kao prvog.

Pratim tragove u ledu koji je vec omeksao u odnosu na prepodnevni uspon. Par pukotina smo bezbedno presli i dosta smo brzo napredovali u spustanju imajuci na umu kada je poslednja zicara. Cinilo se da mozemo dosta brzo da se krecemo i da nema opasnosti. Nailazim na dve paralelne pukotine. Do sada sam striktno pratio tragove, ali se sada ti tragovi racvaju i nije bas najjasnije kuda najbezbednije preci. Prvu pukotinu prelazim na pogodnom mestu, a na delu izmedu dve pukotine zastajem da bih se konsultovao sa ostalima kuda je najpametnije proci. Samo sam se osvrnuo unazad slusajuci Srdana koji mi je na osnovu GPS zapisa govorio kuda smo prosli jutros i Borka koji je takode pokusavao da i kaze sta da uradim – i u tom mom trenutku neopreznosti sam nekako prokliznuo i odjednom izuzetno velikom brzinom krenuo da se klizam po ledu nadole. Mislim da sam vec u prvom sekundu bio svestan kako da postavim cepin i ukocim, ali nije bilo dovoljno prostora za reakciju – vec sam se nasao u drugoj paralelnoj pukotini. Propadao sam vertikalno, gledajuci nagore i sve vreme posmatrajuci kako se otvor pukotine sa nebom udaljava. Pukotina je bila taman toliko uska toliko da ja sa rancem imam prostora da propadam i istovremeno zapinjem o zidove smanjujuci brzinu pada. Konacno posle 3-4 sekunde pada se zaustavljam, uze je nategnuto i shvatam da je Zoran koji je bio sledeci u navezi uspeo da ukoci i da ja visim o uzetu. Ispod mene je dno pukotine, mozda samo pola metra od mojih stopala. Psihicki je dobro da znam da u goroj poziciji ne mogu da budem, tj. da ispod mene ne zjapi beskrajni ponor, a opet je steta sto visim i istovremeno osecam bol usecanja pojasa kad je dno tako blizu. Iako se meni cini plice i otvor pukotine blize, na dubini sam od 10 metara (to smo ustanovili kasnije na osnovu duzine uzeta). Prvih minut sam bio zaokupljen sopstvenim razmisljanjem o lepoti zivota van pukotine, o tome kako je sve bilo lepo pre pola minute i pitanju da li cu odavde izaci. Pukotina je bila toliko uska da nije ostavljala mnogo manevarskog prostora, ja sam bio postavljen tako da gledam duz pukotine (bokom ka ledu) a iza leda sam video da pukotina naizgled zavrzava meksim ledom, tj. tvrdim snegom i da taj zadnji zid blago ide ka povrsini. To mi je delovao kao jedini put na gore, jer su paralelni zidovi bili ciste i nepristupacne vertikala. Ali bio sam svestan da bih morao da se otkacim sa uzeta da bih pokusao taj vid izlaska i da bih time izgubio komunikaciju sa povrsinom sto je veliki rizik. Posle tog prvog minuta kada sam bio samo u sopstvenim mislima setio sam se da bi trebalo da vidim da li me cuju drugari iz naveze i da li ja njih cujem i da uspostavimo komunikaciju. Zvao sam Zokija koji je bio iza mene u navezi i koji verovatno lezi na cepinu pridrzavajuci me – i odmah me je cuo. Javio sam mu da sam nepovreden, ali da mi nije bas najudobnije, a kao odgovor mi je rekao da samo malo sacekam Borka koji je na putu ka pukotini. Na moju opasku da bih mozda mogao da se otkacim sa uzeta (ako je vec nemoguce da mi nekako daju pola metra uzeta vise kako ne bih visio) i sam pokusam da izadem preko prohodnog kraja pukotine - zapovedeno mi je da ne cinim gluposti.

Pogledao sam na sat kako bih kada (i ako) izadem iz pukotine znao koliko sam proveo pod zemljom - 15.31. Cekajuci na Borka pokusavao sam nekako da se derezama dokopam jedne izbocine, oslonim se na sopstvene noge i time izbegnem neprijatan osecaj visenja na uzetu. Nije bilo moguce. Onda sam nasao pogodan polozaj kako da sto vise zastitim telo od hladnog visevekovnog leda od koga su prsti vec poceli da mi trnu. Posle 7-8 minuta, konacno cujem Borka na povrsini koji mi daje uputstva sta da radim. Dao mi je jos jedno uze sa osmicom da ga nakacim na pojas, sto sam ja obzirom na manevarski prostor jako tesko uradio. Zatim mi je rekao da pokusam da zabodem cepin sto jace iznad sebe i o njega se pridrzavam na putu ka gore, a on ce da u skladu sa mojim napretkom zateze uze o koje sam se upravo navezao, a to ce da cini i Zoki koji me je sve vreme drzao na primarnom uzetu naveze. Plan deluje lako, samo je malo problem sto vecni led ne dozvoljava cepinu prodor vise od par milimetara, a ni uska pukotina ne dozvoljava veci zamah cepinom. Tako da cepin nije uspevao da drzi vise od 30% moje tezine, dereze u pocetku zbog nezgodnog polozaja nisam uspevao nikako da upotrebima tako da je ostatak moje tezine izvlacio Borko. Medutim, posle prvih par metara uspevam da se zgodno okrenem i konacno pocnem da zabadam dereze o zid pukotine tako da sam uz korisnjenje cepina uspeo da rasteretim Borka koji je izvlacio uze sve brze i brze u skladu sa mojim napretkom. Tek od trenutka kada sam uspeo da nadem dobar polozaj i pocnem upotrebljavati dereze – bio sam siguran da ce se sve srecno zavrsiti. Napokon, posle tacno 20 minuta provedenih u ledu izlazim nepovreden na povrsinu uz opste veselje nase cele naveze. Svi smo srecni zbog ovog neverovatnog iskustva i dogadaja koji se srecno zavrsio. Takode smo postali svesni da se nesrece na planini ne desavaju nekom drugom, vec vrlo lako nama samima i da se mere opreze moraju maksimalno ispostovati.

Kada sam izasao upoznao sam se jos jednom sa ozbiljnoscu cele situacije. Zoki koji je zakocio sve vreme je lezao na nesto vise od metar od prve paralelne pukotine, od njega je uze islo preko te prve pukotine do druge pukotine u koju sam ja upao. Da nije imao munjevitu reakciju kocenja ja bih ga povukao u tu prvu pukotinu, a obzirom da je znatno masivniji od Srdana, koji je sledeci iza njega u navezi, potencijalno bi on povukao i Srdana u tu svoju pukotinu i tragedija bi bila neizbezna i potpuna sa tri clana naveze u dve pukotine.

Interesantno je i poucno pomenuti zasto je Borku trebalo 8 minuta da dode do pukotine i zapocne akciju mog spasavanja. Naime, ja sam upao u pukotinu i da li cu biti spasen – videcemo. Prioritet u tom momentu je spreciti novu tragediju, tako da je najpre potrebno osigurati sve ostale u navezi. U ovom slucaju, dok sam ja visio u pukotini, a Zoki lezao u snegu preko cepina i uzeta o kojem sam ja visio – Borko je najpre morao da se pobrine oko Srdana i Selene i premesti ih na sigurno obzirom da su morali biti razvezani od uzeta naveze. Imao sam srece da je to obavljeno u tako kratkom roku, jer prema Borkovim recima sklanjanje ostalih clanova naveze na sigurno i povratak vode na lice mesta uobicajeno traje sat vremena. Nikom ne bih pozeleo toliko dug boravak u mraku pukotine!

Zaista sam imao srece da imam Zorana kao drugog u navezi i iskusnog alpinistickog instruktora Borka kao vodu naveze. Koristim ovu priliku da im zahvalim na akciji spasavanja!

Beograd, 13. avgust Nenad Jovanovic, PD Pobeda

<назад на извештајот Алпи... >